Izraz "boudoir" (na srpskom jeziku se izgovara: budoar) potiče iz Francuske (ˈbuːdwaːr/ ) gde se odnosio na privatne ženske prostorije u kojima se žena odmarala, čitala, presvlačila i dovodila ekskluzivno društvo po svojoj želji.
Francuski glagol "bouder" u prevodu znači "duriti se" pa može da se protumači da je to bila prostorija gde je žena mogla da se osami od svih i iskulira...
Mada fascinacija prikazivanja senzualnosti ženskog tela vuče korene vekovima i kroz druge umetnosti, kao pravac portretne fotografije počinje da se javlja oko 1920. godine.
Iako mislim da je mnogo nezahvalno pričati o istoriji jer "nisam tamo bila" i ko zna ko ju je percipirao onako kako je preneto u svim zapisima, ono što postoji kao informacija o boudoir fotografiji datira iz 1920.godine kada je jedan fotograf Albert Arthur Allen odlučio da ga ne zanima osuda sredine i odlučio da se posveti istraživanju senzualnosti ženskog tela kroz fotografiju.
Doduše, nije mu nimalo bilo lako jer je bio više puta optuživan za stvaranje opscenih materijala, njegov studio je izgoreo u požaru, doživeo je saobraćajnu nesreću na motoru posle koje je ostao delimično nepokretan ali ga sve to nije zaustavilo da nastavi da fotografiše!
Verujem da je ta strast prema fotografiji bila jedan od razloga zašto se smatra začetnikom ovog pravca.
On nije mislio da su njegove fotografije eksplicitne i erotične a njegove reči su bile: "To see womankind entirely nude would place all women on equality. And it would be only their true mental and physical charm that would lift them from the ordinary."
Pod ovim ne mislim da treba da idemo svi goli ulicom i da pevušimo omiljenu pesmu, ali ja sam to razumela kao prihvatanje sopstvenog tela, zahvalnost na onome ko smo i brisanju granica osuđivanja nas samih.
Oko 1940.godine, boudoir fotografisanje biva obeleženo pin-up stilom koji je podrazumevao isticanje oblina devojaka prikazanih u korsetima. Tada se prvi put koriste rekviziti u boudoir fotografiji u vidu muških kravata, šešira, čarapa...
Zanimljivo je da se boudoir fotografisanje koristila kao marketinški trik u Drugom svetskom ratu kako bi se motivisali vojnici da se bore za svoju zemlju - koristili su postere sa prikazanim pin-up devojkama pod sloganom “She’s worth fighting for” , čak su i same žene svojim muževima slale sopstvene fotografije urađene u pin-up stilu sa porukama da ih čekaju i da misle na njih.
Trend poklanjanja svojih boudoir fotografija budućim muževima počinje iz ovog perioda i nastavlja se i danas.
Boudoir fotografija kao pravac je nastavio da evoluira pa tako tokom 70-ih godina 20.veka postaje priznat u svetu umetnosti a najviše jer su magazini umesto crteža počeli da prikazuju fotografije žena.
Međutim, tek krajem 20. i početkom 21. veka, kada se i mnogi drugi tabui ruše, na boudoir počinje da se gleda sa odobravanjem.
Dok je i dalje nekim ljudima neprihvaćena forma fotografije, boudoir je danas našao svoje mesto u svetu, pogotovo zbog efekta osnaživanja koje ima na svoje učesnike.
Možda Vas bude interesovao i ovaj tekst u kojem piše kako sve to ide u Cozy Boudoir studiju, od zakazivanja do preuzimanja finalnih proizvoda.
A ostale tekstove o Boudoir fotografisanju možete pročitati na blogu.